КРАЋИ ДЕЛОВИ  ИЗ СТУДИЈЕ „ ВЕТЕРАНИ ПРЕД ЕВРОПСКИМ СУДОМ ЗА ЉУДСКА ПРАВА : ВУЧКОВИЋ И ДРУГИ ПРОТИВ СРБИЈЕ“  ПРОФЕСОРА  Др. ЖИВОРАДА РАШЕВИЋА  ПРЕУЗЕТИ  ИЗ   ЧАСОПИСА    „АНАЛИ“  КОЈЕ ИЗДАЈЕ  ПРАВНИ  ФАКУЛТЕТ  У БЕОГРАДУ

         ... Правна квалификација мора бити заснована на чињеницама, па треба имати у виду све околности које детерминишу фактичку природу војне службе резервиста. Специфичност сваког војног ангажовања, а посебно ратног, је материјално и нематеријално (психофизичко) трошење његових судионика. У тим околностима резервисти су у посебно тешкој ситуацији, јер су обавезни да напусте своје породице, радна места и изворе егзистенције и врше опасну војну службуи за коју се нису професионално определили. Ако се вратимо у догађаје и 1999.године, видећемо да су се резервисти, несебично испуњавајући своју уставну и моралну дужност одазвали на позив државе и без икакве разлике у односу на професионалне војнике суочили са ратним страхотама и неизвесностима на много интензивнији начин него остатак цивилне популације. Интезитет физичког и психичког  трошења био је појачан из разлога својствених војној служби у рату, између осталог због суочавања са опасностима, руковања опасаним средствима ратне технике, прихватања правног статуса борца као легитимне мете најсофистицираније ратне машинерије и излагања својих поступака под лупу одговорности за ратне злочине…

        ... Наведени чињенични склоп указује да су међународне гаранције „ права на поштене исплате“ оствариве у српском праву по два одвојена, али подударна и испреплетана позитивно правна основа : први је захтев за уклањање последица дискриминаторског поступања, а други накнада нематеријалне штете...

     ... Када се у предмету Вучковић и други држава посматра као јединствен правни субјект у гарантном и заштитничком односу према резервистима може се закључити да су неусклађени и партикуларни поступци и ставови јавних власти изазвали правну несигурност, која свакако не иде у прилог посебној заштити ветерана из чл.69, ст. 3 Устава Србије. ..

     ... Широка дискреција јавних власти у у овој ствари не може се оправдати чињеницом да су да су српски резервисти – ветерани из оружаног сукоба 1999.године били  дискриминисани као вршиоци најопасније и најтегобније јавне службе, која једина није била плаћена.Признавање права на поштене исплате, било по основу уклањања дискриминације, било по основу накнаде нематеријалне штете због повреде права личности, иправило би овакав неповољан третман и упутило јасну поруку да војска Србије представља пожељног послодавца чак и у најтежим околностима државне нужде. Ратовање има своју цену; ако је грађанин највредније добро, у ратне трошкове  се мора урачунати и цена његове службе за остваривање ратних циљева…